6. јула 2009.године, десети пут како чувамо традицију војвођанских Срба староседелаца. Тако је сад, а заправо све је почело много раније. Тачније, априла 1976.године. Само онај ко воли своју песму и игру осетиће тугу посматрајући велику слику у холу Дома културе. Смеше нам се први, прави чувари сивачке изворне свирачко-певачко-играчке баштине. Пар живих са слике, подсећају нас како је све пролазно, а они којих више нема, како је величанствено остати упамћен по нечем лепом што си учинио за свој народ. Сваки лик са поносом, и помало испитивачки гледа право у тебе, као да те пита: Можеш ли и ти овако као што смо ми могли? Можеш ли и ти да ујутру намириш, напојиш, истимариш, помузеш, ореш, копаш, скуваш... па увече дођеш на пробу, весео и спреман за шалу, и чио и оран за игру? Можеш ли да засвираш као Рајко, запеваш као Катица и заиграш као Миле? Ови небески свирачи, играчи и певачи поставили су нам тежак задатак – да их следимо и достигнемо. Драги наши неми ликови, кренули смо вашим стопама, али се бојим да вас никад нећемо стићи. Не зато што не умемо, већ зато што нас је толико мало да се скоро сви и познајемо.
Елем, те давне 1976.године, у априлу месецу формирана је изворна група Дома културе у Сивцу. Све паор до паора, домаћица до домаћице. Први руководилац био је познати русински кореограф Силвестер Гаћа, али за кратко. После само неколико месеци, управа Дома културе изузетно озбиљно схвата вредност и могућности сивачких фолклораша аматера, и ангажује кореографа из КУД-а ''Светозар Марковић'' из Новог Сада – Немет Борислава. Са њим долазе и корепетитори Рада Цветковић и касније Маринко Попов. Они раде углавном са омладинским фолклором (фолклорна секција Дома културе формирана је две године раније, 1974, и водио ју је наставник физичког васпитања Рајко Ћук). Колико су квалитетни играчи и певачи били наши изворци, говори и податак да су после само два месеца свог постојања отишли на Први фестивал фолклорних традиција у Вршцу, а одмах после њега и на Сабор народног стваралаштва у Лесковцу. Октобра 1976.године све коцкице су се склопиле кад се Миљански Рајко – Баба, после скоро 30 година несвирања, враћа својој виолини. Он око себе окупља музичаре који ће пратити изворну групу дуги низ година. Бабино свирање је и данас појам и узор, а по свему можемо рећи и – непревазиђено. Прецизност и боја тона, осећај за ритам, невероватна маштовитост у украшавању на изглед једноставних мелодија, осећајност коју чујеш кад виолина плаче у тужној песми, или се смеје у веселој, или просто игра кад свира коло, све су то одлике овог врхунског свирача кога можемо поредити само са највећим – Властимиром Павловићем Царевцом.
Можемо са сигурношћу рећи да Војводина, а посебно Бачка, у то време није имала репрезентативнију изворну групу од сивчана. Њихов театрални излазак на сцену отварао је свачије срце и пунио душу исконском песмом, свирком, покретом и изгледом. Обично би иза неколико певача, које је предводила Катица Калентић, излазио свирајући и оркестар. Заорили би се бећарци:
''Сивац село у четири реда,
издалека на варош изгледа''
и
''Ој сивчани алај сте на брегу,
у вама се све швалери легу''
Уследио би велики аплауз, а затим су се играчи спонтано хватали у Велико Бачко коло. После њега, зависно од расположења или претходног договора, играло би се Подвоје, Логовац, или нека друга бачка игра – Лишка патка, Ја сам Јовицу, Кукуњешће. Наступ се увек завршаво Малим Бачким колом. Виртуозно Бабино свирање пратиле су врцаве ноге мушких играча док се коло не отвори. Од дугог аплауза обично се не би чуо бећарац у ком је саткан практично цео живот:
''Ала наше, замало бејаше,
све ће прићи, морам кући ићи''
Богу хвала, али и нажалост, њихово ''замало'' трајало је скоро двадесет година (од 1976. до 1995.). Две деценије дуг пут окићен песмом, игром и свирком преносио је бачку традицију широм Балкана. Са многобројних наступа у архиви Дома културе сачуване су дипломе, плакете, заставе и слике. Наступали су на Фестивалу фолклорних традиција Војводине у Вршцу: 1976, 1977, 1978, 1980, 1981, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1989, 1990, 1993, 1994 (Србобран). На Међународном фестивалу фолклора у Загребу: 1978, 1979, 1983, 1985. На Међународном фестивалу подунавских замаља у Калочи (Мађарска) 1978. На Балканском фестивалу песама и игара у Охриду 1979.године. На БЕМУС-у 1988.године. Снимани су и за бројне ТВ емисије из серијала ''Знање-имање'', ''Вече уз тамбурицу'', ''Бећарски дивани'', ''Чаша воде са извора'', новогодишњи програми итд. У фонотеци Радио Новог Сада сачувани су снимци и песме и свирке Изворне групе који су направљењни 80-их година у Студију М.
Свих ових година о групи је бринула, позивала их на пробе, тешила и мирила, подстицала и играла са њима – Софија Палдрмић, тадашња секретарица Дома културе.
1995.године Изворну групу на неки начин преузима Злата Пурић, иначе, запослена у Дому као стручни сарадник и корепетирор. Интересантно је напоменути да је ова жена, неисцрпне енергије и великих музичких способности, по народности – македонка.
Испоставило се, ево сад, после 15 година, да је баш она један од највећих и најбољих чувара српске традиције. Те године поставља обичај ''Прело'', 1996.године ''Свадбени обичај из Сивца'', а 1997. и ''Жетелачки обичај из Сивца''. 1998.година као да је била увертира за нешто лепо и велико што ће се ускоро догодити. Оркестар који је пратио велику изворну групу обојен је старим тамбурашким инструментом – самицом, а формиране су и мушка и женска певачка група, које су наследиле и репертоар претходника. Оно велико и лепо, десило се 2000. године – одржан је Први фестивал чувара традиције Војвођанских срба староседелаца ''Ивањско цвеће''. Ударени су темељи за место у Војводини, које ће постати синоним за чување и материјалног и духовног блага староседелачког живља. Десет Фестивала до сад и тридесет група које негују изворни фолклор из Бачке, Баната и Срема, десет Етно изложби, кување стариснских јела, изложбе народних ношњи, фотографија, прављење фото и видео записа, радио и ТВ емисија, афирмација и потпун повратак (изгубљених) гајди на музичку сцену, пример су како треба брунути о традицији свог народа (''Сивчани, свака вам част!'' прим.аут.). Фестивал су између осталих отварали и Милорад Лонић, Веселин Лазић, Раша Попов, Светлана Стевић, Богдан Ибрајтер – Тане, Ратко Рацковић, Слободанка Рац,Срба Ивков и Милан Прунић.
Фестивал доноси и повратак Изворне групе која је, сад, ишарана и млађим играчима. Злата Пурић поставља обичаје ''Сивачко прело'', ''Кумовање'' и ''После бербе''. Орекестар је обојен гајдама и то, на неки начин постаје знак препознавања групе.
Од 2007.године под окриљем Дома културе ради и изворна дружина ''Бачвани''. Они речју, песмом, игром и свирком покушавају да сачувају заборављене слике из сивачког, помало бећарског живота. Засад их има две. Они изводе ''Вако ј кадгод било'' и ''С ћошка без трошка''.
Толико од нас. А, што би неки рекли – мало ли је? Све оно што ће се десити од сад па надаље, нека буде и боље урађено и боље записано! Даће Бог!
Максим Мудринић
Прилог за нову књигу КИД ПЧЕСА
"Фолклор у Војводини"
...